Очување српског језика и ћирилице гарант је опстанка Срба у БиХ и региону, истакла је јуче на Трећој конференцији Српске православне омладине у Источном Сарајеву професор са Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Биљана Самарџић.
Обраћајући се учесницима конференције под називом “Само слога Србина спасава”, која је ове године посвећена обиљежавању 100 година од завршетка Првог свјетског рата, она је указала да ћирилица и српски језик нису били никада више угрожени као данас, више него и у вријеме Великог рата и аустроугарске окупације, када су били и званично забрањени.
“Српски језик не смије да изгуби битку са `босанским језиком`, јер се провлачи теза о `босанском језику` као језику свих грађана БиХ. Српски језик и ћирилица покушавају се свести на границе Србије. Тако се преко језика Срби у БиХ покушавају преиначити у Босанце”, упозорила је Самарџићева, говорећи о теми “Српски језик и ћирилица као идентитетски критеријуми српског народа”. Према њеним ријечима, ћирилица има статус прогањаног писма, а све је почело у вријеме аустроугарске окупације.
“Сваки окупатор знао је да је ћирилица душа српског народа, па је прво забрањивао њену употребу, чиме је желио да уништи његов дух. Наш народ је тада био уједињен, сложан и довољно национално освијештен и успијевао кроз историју да све те притиске издржи и обори све те наредбе о забрани ћирилице”, истакла је Самарџићева.
Наводећи да је у вријеме Првог свјетског рата ћирилица била јавно забрањена на подручју БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске, она је нагласила да је уз те забране ишла и забрана свега што на било који начин подсјећа и јача српски национални идентитет, попут забране ношења србијанске шубаре, слављења крсних слава, ходочашћа.
“Данас нигдје немате таквих забрана, али, нажалост, створена је лажна слика да је ћирилица неко секундарно и маргинализовано писмо српског народа, што није тачно. Ћирилица је наша духовна вертикала и наш кичмени стуб. Она је примарно писмо српског народа и његов духовни идентитет”, напоменула је Самарџићева и позвала српски народ да се врати ћирилици, српском језику и српском идентитету.
Професор са Православног богословског факултета “Свети Василије Острошки” у Фочи Саша Шољевић говорио је учесницима конференције о теми “Православна црква у БиХ у вријеме Првог свјетског рата”.
Он је указао на чињеницу да је Аустроугарска од анексије БиХ 1878. године настојала да стави под контролу Српску православну цркву /СПЦ/ у БиХ, па чак и Исламску заједницу.
“На основу притисака које је извршила на Цариградску патријаршију, под чијом је јурисдикцијом тада била СПЦ у БиХ, Аустроугарска стиче право да поставља и смјењује тројицу митрополита, што није у складу са канонима СПЦ”, навео је Шољевић.
Наглашавајући да таква пракса није постојала ни за вријеме турске окупације, јер је до успостављања аустроугарске власти Црква сама бирала митрополите, Шољевић указује да је у свему томе још горе било то што је то чинио иновјерни римокатолички владар Франц Јозеф.
“Репресија се наставља даље притиском на митрополите, којима је било забрањено да директно буду у контакту са цариградским патријархом. Све је то ишло преко Земаљске владе, која под контролу ставља и Сарајевску богословију и укида српске конфесионалне школе и тиме настоји да натјера српску дјецу да иду у такозване комуналне или државне школе, у којима су требала да буду васпитана у духу лојалности према аустроугарској власти”, појаснио је Шољевић.
Циљ притисака на СПЦ, уз истовремено укидање ћирилице, био је стварање заједничке “босанске нације и босанског језика”.
“Циљ је био отргнути Србе у БиХ од осталих Срба. Тек Аустроугарска ставља границу на Дрини. Границе није било ни у средњем вијеку, а ни у турско доба”, указује Шољевић.
Према његовим ријечима, све то доводи до борбе за црквено-школску аутономију од 1893. до 1905. године у којој су се нашли народни прваци, које су углавном чинили богати трговци и млада интелигенција, која се школовала у иностранству, а са њима су били и епископи и свештенство.
Он је рекао да је то резултирало да је 1905. године усвојена Уредба о црквено-школској аутономији Срба у БиХ, која је поново укинута 1914. године.
“Поново су забрањене све српске конфесионалне школе, осим Богословије, која је била под директном контролом Земаљске владе”, навео је Шољевић.
Извор: Новинска агенција СРНА