Са дубоком тугом и неизмјерним поштовањем опраштамо се од проф. др Немање Поповића, великог научника, педагога и човјека, чији је живот био посвећен знању, стручности и напретку науке. Његов одлазак оставља празнину коју је тешко испунити, али и неизбрисив траг у срцима свих који су га познавали.
Рођен у Осмацима код Зворника 1936. године, професор Поповић је од најранијих дана показивао посвећеност образовању и струци. Након завршене средње школе у Бору, дипломирао је на Рударско-геолошком факултету у Београду 1960. године, а своју академску каријеру крунисао је докторатом на Рударско-геолошком факултету у Тузли.
Његов радни и животни пут био је испуњен преданошћу, упорношћу и несебичним залагањем за науку и образовање. Прве кораке у струци направио је у Руднику угља Бановићи, а током Одбрамбено-отаџбинског рата активно је допринио оснивању Технолошког факултета у Зворнику, којим је руководио као декан све до пензионисања 2005. године. Био је и један од утемељивача Рударског факултета у Приједору, уводећи кључне предмете у наставни план и стварајући нове генерације стручњака.
Његов допринос академској заједници остаје немјерљив. Као члан Академије инжењерских наука Србије и Руске академије природних наука, као и почасни предсједник Савеза инжењера и техничара рударске, геолошке и металуршке струке Републике Српске, био је ауторитет у својој области и узор многима. Аутор и коаутор преко 100 научних и стручних радова, пет монографија, седам универзитетских уџбеника и бројних истраживачких пројеката, оставио је непроцјењиво знање будућим генерацијама.
За свој изузетан рад и посвећеност, одликован је Орденом Његоша другог реда, Орденом заслуга за народ са сребрном звијездом и многим другим значајним признањима.
Иза себе је оставио супругу Даницу, наставницу историје, два сина Бошка и Ненада, седам унучади, као и бројне студенте, колеге и поштоватеље, који ће га заувијек памтити као човјека великог срца, изузетне мудрости и непоколебљиве оданости свом позиву.
Отишао је један од највећих, али његово дјело остаје да живи. Његов лик и његове ријечи наставиће да нас воде, а његов допринос нашем друштву биће вјечно упамћен.
Вјечна му слава и хвала!