IN MEMORIAM: Проф. др Оливер Антић

У петак, 18. фебуара, проф. др Оливер Антић трагично је преминуо у Португалији, гдје је обављао дужност амбасадора Републике Србије у тој земљи.

Професор Оливер Антић био је један од наставника са најдужим стажом на Правном факултету Универзитета у Источном Сарајеву, гдје је предавао је од 1995. године, од када је Факултет због ратних дејстава наставио са радом на Илиџи, па до пензионисања. Био је један од првих који је помогао да и у ратним и у поратним годинама Правни факултет нормално дјелује. Држао је наставу на основним и постдипломским студијама.

Проф. др Оливер Антић рођен је 16. јуна 1950. год. у Београду, гдје је завршио цјелокупно школовање (основну школу, гимназију и Правни факултет 1975. год.). Магистрирао је 1978, а докторирао 1983. год. на Правном факултету Универзитета у Београду. На основу Фулбрајтове стипендије био је на стручном усавршавању у САД школске 1987/88. године

На Правном факултету у Београду биран је у сва сарадничка и наставно-научна звања: спољни сарадник (1975–1978); асистент-приправник (1978–1980); асистент (1980–1984); доцент (1984–1990); ванредни професор (1990–1996) и за редовног професора 1996. год. На Правном факултету у Београду, од 1984. год. до пензионисања држао је наставу на основним студијима и постдипломским студијима на предметима из уже научне области грађанско право. Био је ментор приликом израде више магистарских теза и докторских дисертација. Држао је наставу и на припремању кандидата за полагање нотарског испита и правосудног испита у Р. Србији.

Био је декан Правног Факултета у Београду у периоду 1998–2000. год., а директор Института за упоредно право у периоду 1997–2001. год. Био је шеф Катедре за грађанско право на Правном факултету у Београду и на Правном факултету у Источном Сарајеву. Био је члан Уређивачког и Организационог одбора Копаоничке школе природног права и главни уредник научног часописа Годишњак Правног факултета у Источном Сарајеву.

Проф. др Оливер Антић био је амбасадор Републике Србије у Португалији, као и главни правни савјетник у Министарству иностраних послова Србије. Такође, био је савјетник предсједника Републике Србије за правна питања. Професор Антић био је предсједник државне Комисије за доношење Закона о наслеђивању Србије, члан Комисије за Закон о облигацијама Србије, потпредсједник Комисије за полагање правосудног испита, члан Комисије за доношење Закона о јавним бележницима, те члан Комисије за доношење Грађанског законика Србије.

Био је аутор преко двадесет монографских публикација и преко стотину чланака, који чине најзначајније научно штиво у области грађанског права и представљају обавезну литературу на већини правних факултета на просторима бивше Југославије. Радови професора Антића штампани су у најзначајнијим свјетским и европским публикацијама, као што су Kluwer Law Interanational и Juris-Classeur.

Опраштајући се од професора Антића, са Правног факултета су поручили да су ово опште ствари за које јавност зна, а да је оно за шта јавност не зна, много важније. У опроштајној поруци су навеле сљедеће:

Ходницима на Палама и у Бијељини одјекују и одјекиваће Ваше ријечи – Дико, бре, тако се учи Наследствено право!

Учити од најбољих привилегија је ријетких – Професоре, хвала Вам што сте били и остали дио нас!

Јавност не зна да су у ратним годинама професори на Правни факултет у Српском Сарајеву већином долазили са Правног факултета у Београду и то под будном пратњом снајпериста док су путовали јединим и заобилазним путем преко Сумбуловца, Хреше, Вогошће до Илиџе, да су се са истим тим снајперистима преко нишана дружили док су држали предавања, да су топовске и минобацачке гранате а касније и авионске бомбе означавале почетак и крај часа, да су ти исти професори потпуно бесплатно долазили и учили наше студенте првих три-четири године, да сем скромног ручка, још скромнијег превоза а поготово скромног преноћишта ништа за узврат нису добијали. Иако не би требало спомињати јер доброчинство је најгласније кад је најтише, треба поменути да је професор Антић био један од добротвора приликом изградње манастира Пјеновац код Хан Пијеска, ктитор Светосавског храма, као и један од пренумераната Фототипије Сарајевског преписа Законоправила Светога Саве, на шта је позивао и друге око себе па и саме професоре и студенте нашег факултета.

Свим запосленима, као и бившим и садашњим студентима Правног факултета, на понос и ползу је што су имали част да уче од цијењеног професора који је својим знањем и трудом задужио не само академску и стручну него свеколику културну и националну јавност. Ваш допринос у изградњи образовног, научног и културног бића Срба с обје стране Дрине, у свим српским земљама, био је и остао неизмјеран о чему ће свједочити вријеме пред нама

Професоре, нека Вам је лака црна земља и блажени покој!

Министарство спољних послова Србије саопштило је да ће Књига жалости бити отворена у згради Министарства (Кнеза Милоша 24, Београд), као и електронска Књига жалости на адреси: protocol@mfa.rs.